Artemia salina -rođaka nama bližih dafnija i ciklopsa - do danas je najznačajnija i najčešće korišćena živa hrana za podizanje riblje mlađi, kako u slatkovodnoj tako i u morskoj akvaristici, ali i kao dopuna u ishrani manjih riba ili kao hrana za krupnije rakove ili morske beskičmenjake.
Razlog ovome je pre svega pouzdanost i jednostavnost metode za razvijanje naupliusa iz komercijalno dobavljivih cisti. Ovime je uvek garantovana dovoljna količina bezbedne hrane. Čistoća same kulture uglavnom je na visokom nivou. Ne manje važna je i činjenica da artemija svojim neprekidnim kretanjem pokreće ribe da je love i time podiže njihovo interesovanje za ishranu uopšte. Kako imaju uglavnom karakterističnu narandžastu boju lako je vizuelnim pregledom stomačića ličinki ribe utvrditi da li je ove gutaju i da li je pravilno određena količina račića koja se daje. Kod mlađi koja dobro i dovoljno jede stomaci se rastegnu i postanu narandžasti.

Sve ovo bi nas moglo navesti na pomisao da je artemija idealna hrana za ribe. Nažalost tako nešto ne postoji i za najbolje rezultate i produžen život naših ljubimaca, njihovu plodnost i što brojnije potomstvo potrebno je u ishrani kombinovati veći broj različitih namirnica. Artemija se sama, na duže staze, ne može koristiti u ishrani bez dodatnog oplemenjivanja ili bez smrtnih posledica po mlađ. Ovi se račići odlikuju malom količinom određenih masti koje su neophodne za razvoj morskih riba. Iako slatkovodne ribe mogu svojim metabolizmom da obezbede ove lipide, povećana smrtnost malih ribica može se vezati sa monotonom ishranom. Zbog svega ovoga artemiju kao osnovnu hranu valja koristiti u jednom kratkom roku tek kao starter posle kojeg se prelazi na druge raspoložive obroke.

Artemija do nas stiže u vidu smeđeg praha u vakumiranim pakovanjima koja je održavaju u bezvodnom stanju. Zapravo se radi o gotovo suvim, usnulim embrionima unutar čvrste kapsule. Zahvaljujući ovome rezerve artemije mogu se čuvati i koristiti sve dok su, navedenim redosledom, obezbeđeni suvi, hladni i mračni uslovi skladištenja. Iz ovih se jaja posle rehidratacije u slanoj vodi razvijaju račići-naupliusi, da bi kroz nekoliko ciklusa presvlačenja i transformacije doživeli polno zreli stadijum. Odrasla jedinka artemija dostiže u proseku 8mm, a u idealnim uslovima čak i cela dva santimetra dužine! Zanimljivo je da im boja tela varira od plave, preko zelene, do crveno-narandžaste u zavisnosti od vrste fitoplanktona koja čini njihov osnovni obrok.

Prirodna staništa artemije su vrlo specifična i u neku ruku stoje u vezi sa činjenicom da je ona univerzalni plen. Otuda nije čudo što se ovakav jedan organizam osamio u vrlo slanim vodama u kojima praktično osim bakterija i nekih algi kojim se hrani ne opstaje ništa drugo, a naročito ne kakav potencijani predator ili konkurencija. Ovi se račići pojavljuju u plitkim morskim oblastima u kojima salinitet i temperatura uglavnom isključuju većinu drugih organizama ili duboko u kopnenim masama u slanim jezerima znatne tvrdoće i saliniteta. Razumljivo je iz svega rečenog da je ovaj mali rak prilagođavajući se različitim vodenim sredinama širom planete dao veliki broj sojeva. Ali nažalost nema tako mnogo nalazišta koja mogu da daju vrhunsku i pre svega sitnu artemiju koja je nama akvaristima najpotrebnija.

Možda najozbiljniji pokazatelj velikog značaja ovog roda u akvakulturi jeste postojanje banke cisti u "Artemia Reference Center" u Ghent-u, Belgija. Tamo se čuvaju svi danas pozanti svetski sojevi, podvrste i vrste.

Zahvaljujući svojoj izuzetnoj prilagodljivosti na osmotski potencijal okolne sredine, koji bi skoro sve druge žive organizme u kratkom roku isušio, ovaj mali rak jednako je zanimljiv timovima ekofiziologa, biohemičara i histologa. Zbog svog kratkog reproduktivnog ciklusa i velikog broj sojeva odličan je objekat za istraživanja koja sprovode genetičari, molekularni biolozi, ekolozi i toksikolozi. Artemija je čak prisutna i u kosmičkim istraživanjima.

Njena velika sposobnost prilagođavanja, nama akvaristima umnogome olakšava stvar, jer je zaista teško pogrešiti u soljenju vode pripremajući se za "teranje" kulture artemija. Međutim treba imati na umu da ciste različitog porekla neće uvek jednako da se ponašaju pod istim uslovima. Ipak postoji neki optimum i zato sledi pregled životnog ciklusa:

U najpoznatijem svetskom staništu artemije -Velikom slanom jezeru (Great Salt Lake) u državi Juta (Utah), SAD, životni ciklus traje jednu godinu.
Dolaskom prolećnih kiša početkom maja, prošlogodišne ciste koje su vetar i talasi rasejali po obali bivaju spirane natrag u jezero. Kada se nađu u vodi dolazi do rehidratacije i ponovnog buđenja embriona koji sada ubrzano nastavlja da se razvija. Prvih nekoliko sati po probijanju ciste embrion visi zakačen sa nju.
Posle potpunog oslobađanja započinje brzi sled transformacija i presvlačenja kroz ukupno 15 stadijuma tokom 8-14 dana dostižu odraslu formu. Pri tome u dužinu prosečno porastu oko 20 puta, a novostvorena masa do 500 puta premaši početnu. Relativno su dugovečne sa prosečnom dužinom života preko 6 meseci.
Uslovi pod kojima se odvija život artemije varira sa lokacijom, ali da bi se novi ciklus započeo potrebno je da salinitet bude minimalno 10 g/l (u engleskoj literaturi to je 10ppt - parts per thousand - što odgovara promilima koji se kod nas koriste). Pri tome je optimalan pH je između 7.5-8.5, neophodna je minimalna količina svetla za izleganje i dalji život artemije i voda bogata kiseonikom.
Salinitet preko 100g soli po litru vode isključuje predatore i konkurenciju i omogućava pojavu čiste kulture artemije čija brojnost osciluje sa količinom "plena" koji se nalazi u okruženju i salinitetom sredine.
Budući da se hrane filtriranjem vode dobrodošlo je sve što mogu da progutaju - bakterija, alga ili komadić drugog račića.
Postoje dve strategije u razmnožavanju koje su pokreću u skladu sa životnim okolnostima. Ovoviviparna reprodukcija (embrini se razvijaju u jajašcima unutar majke) odvija se pri nižem salinitetu i ovim putem se po oplodnji iz jaja izvaljuju mlade jedinke. Oviparna reprodukcija (ciste se odbacuju) postaje dominantna pri koncentracijama soli preko 150 g/l i pri padu koncentracije kiseonika, a rezultat je proizvodnja uspavanih cisti. Ovi uslovi su obično znak kraja jedne sezone, a prelazak na stvaranje cisti povećava verovatnoću preživljavanja vrste. Radi se o vrlo plodnom organizmu sa 100 ili više jajašaca svaka 4 dana. Odrasla artemija počinje da umire u oktobru i izčezava do decembra, ali je do tad već stvorila dovoljno cisti da obezbedi sledeću generaciju.
Sa komercijalnog stanovišta kvalitet cisti varira sa lokacijom, odnosno sojem artemije, jednako kao i sa godišnjim promenama. Nije retkost da na tržištu artemije u lošijim godinama dođe do naglog porasta cena ili čak situacija u kojima su prošlogodišnje ciste skuplje od novoskupljenih.
U slanoj vodi sa optimalnih 35 g/l natrijumhlorida (oko 2 čajne kašike NaCl i 1/4 čajne kašike NaHCO3) i 1 gram cisti na litar nehlorisane vode, pri aeraciji i temperaturi od 24-28 °C u roku od 18 do 36 časova razvijaju se naupliusi. Da bi se pokretanje jaja obavljalo bez taloga preporučljivo je koristiti konusne posude na čije dno se postavlja aerator. Za ovo je najbolje upotrebiti plastične cevčice koje su na vrhu sužene, jer daju sitne mehuriće, ali ne preterano brzo jer će doći do stvaranja obruča pene koji će dovesti do izdvajanja cisti na površini i slabijeg izleganja. Upravo je ovo razlog zašto nije preporučljivo koristiti rasprčivaše prilikom podizanja artemije. Po prekidu aeracije prazne ciste isplivavaju na površinu rastvora, atremija je u sredini, a na dno padaju neizležena jaja. Takva distribucija omogućuje lako odvajanje račića od otpada, ali i kontrolu kvaliteta jaja na osnovu koje se planira obim kulture koja se mora postaviti. Pravilo da na litar vode ne ide više od 1 grama cisti može se menjati povećavanjem količine usled smanjenja procenta izvaljivanja naupliusa. Ali treba imati na umu da to uvek doprinosi bržem odumiranju artemije po izleganju. Stoga je najpoželjnjije prikupiti svežu artemiju i prebaciti je u novi sud sa novom vodom približnog kvaliteta.

U slatkoj vodi artemija živi 3 do 5 sati tako da treba unositi samo onu količinu koja može biti pojedena u tom roku. Svaki višak će vrlo nepovoljno uticati na kvalitet vode. S obzirom na složen ciklus koji podrazumeva veći broj faza koje se smenjuju brzo naupliusima opada hranljiva vrednost ukoliko se ne hrane. Najbolje je podesiti kulture tako da se smenjuju u ciklusima od oko 12 časova koliko jeste optimalno vreme da se naupliusi potroše. To znači obezbediti noćnu i jutarnju kulturu. Ukoliko se ne postupa na ovaj način račići potroše svoje rezerve i nadalje gube na kvalitetu osim ako se dohranjuju.

Ove vremenske odnose moguće je donekle i menjati tako što se artemiji pomogne da se lakše izleže. Ovo se postiže tretmanom nekom slabijom kiselinom, poput 30% rastvora hipohloritne kiseline koja je osnova izbeljivača (varikina, ACE). Promena boje cista od smeđe preko bele do narandžaste je znak da tretman treba prekinuti ispiranjem u velikoj količini vode. Dalje se ovakva jaja kultivišu na isti način. Vreme se svodi na nekih 8 sati od postavljanja kulture. Ovo je značajna procedura u ozbiljnoj akvakulturi, ali u kućnim uslovima je preporučljivo samo kada su nam iznenada i u kratkom roku potrebni sveži račići.

Prihranjivanje artemije je vrlo delikatno jer lako može da upropasti čitav trud ukoliko se pretera sa veličinom obroka. Idealno je dodavati plankton odgajen u slanoj vodi na svetlom mestu. Mnogo lakše je dodati par kapi rastopljenog pekarskog kvasca, ali je to i najopasnije. Postoje i komercijlane prehrane i aditivi. Jedan takva proizvod pod imenom SELCO predstavlja emulziju vitamina i značajnih masnih kiselina za mlade ribe, koji artemiju čini hranljivijom nego što je to slučaj u prirodi. Vrlo korisna alternativa je zamrzavanje viškova koji se onda mogu davati ribama i kada porastu dovoljno da počnu aktivnije da traže hranu i kada više ne bude od velikog značaja da ponuđeni obrok stvarno bude plen, a ne samo zalogaj.

Artemiju je moguće dovesti do polno zrelih jedinki. To nije malo verovatan događaj u kućnoj akvaristici, ali jeste nedovoljno isplativ, pre svega zbog svoje zametnosti. Za ovakav poduhvat je dovoljno tek nekoliko litara slane vode i dobra aeracija. Međutim broj odraslih jedinki će biti minimalan, ali dovoljan da zadovolji radoznalost hobiste. I zaista jeste lepo posmatrati kako se mnogonogi akrobati lagano okreću kroz vodu.

Oni koji ne žele da se sa svim ovim petljaju mogu ipak svojim ribama da ponude hranu na bazi artemije. Za manje ribe tu je pre svega dekapsulisana artemija u vidu suvog narandžastog praha. Ovo predstavlja zamenu za žive naupliuse, ali naravno ne daje tako dobre rezultate. Upotrebljivija je za krupniju mlađ koja je sposobna da se izbori za suvom sitnom hranom. Postoje i brojni komercijalni recepti u vidu lisnatih ili granuliranih hrana sa artemijom u svom sastavu.