Pomisao o pisanju ovog teksta javila se, pre skoro dve godine, tokom čitanja časopisa New Scientist. Izdanje je najvećoj meri bilo posvećeno iznenađenjima koja neprekidno otkrivamo u dubinama okeana. Mnogostrukost pojavnog u okeanu i ljudsko nepoimanje granica ove raznovrsnosti, iskreno i istovremeno apsurdno iznenađenje koje nas obuzima pri njegovom saznavanju učiniše mi se kao zgodno poređenje sa odnosom akvariste i akvarijuma.

"Iskustvo je ono što dobijemo kad ne dobijemo ono što smo želeli" je rečenica koja, ako se valjano prisećam, potiče od Embrouza Birsa i može se često primeniti na ljudsku praksu. Stranice ovog našeg sajta pokazuju da je mnogo svakovrsne prakse postalo nečije iskustvo.


Sa druge strane logike stoje stvaralački mehanizmi koji oblikuju život, odnose među vrstama i njihovo mesto u sredini. Ove sile se retko kada mogu usaglasiti sa gornjim citatom. Malo koje biće na ovom svetu se u potpunosti oslanja na iskustvo uglavnom zato što iskustvo sledi za preživljavanjem. Ako svojim prvobitnim stanjem organizam nije imao dovoljno kapaciteta da pregura novo iskušenje, onda mu teško može biti od pomoći kakvo sećanje.

Mi smo ljudi, oblik koji je na spisku stvaranja, valjda, došao na red tek kada su svi ostali manje skupi načini preživaljavanja utrošeni. Dobili smo dar da pamtimo i promislimo, a od pronalaska pisma naša se iskustva mnogostruko uvećavaju u toku samo jednog ljudskog veka. Pismenost nam je dala mogućnost da se spremimo unapred. Otuda nije začuđujuće da pomenuti citat obiluje ironijom. Ne mogu ni da zamislim koliko bi u njemu bilo zloće da je umni tvorac tih redova poznavao čudo nad čudima – internet.

"Iskustvo je ono što dobijemo kad ne dobijemo ono što smo želeli", gotovo sa sigurnošću se može reći, jeste posledica samo jednog od dva moguća pristupa akvaristici. Onog brzopletog, nestrpljivog, početničkog puta kojim svi prođemo i u čemu se razlikujemo samo brzinom krstarenja. Kod iskrenih i upornih zaljubljenika, rešenih da postanu pravi poznavaoci, posle prvih promašaja najčešće se razvija onaj drugi mogući prilaz hobiju, čitalački put koji stpljivo vodi u nestihijsko slaganje akvarijuma.

Stpljenje dakle dolazi kasnije, smanjujući mogućnost da počinimo najgore greške. Ono uglavnom zahteva vreme za uspostavljanje bioloških odnosa koji obezbeđuju ravnotežu jednog ograničenog, ali otvorenog sistema kakav je bilo koji akvarijum.

Previše je mogućnosti da mnoge ne bi prošle neopažene. Kada je teško reći šta treba uraditi, desi se da je spretnije iskazati ono što ne treba. Planeta je na početku bila sterilna i razvoj života koji je doveo do riba nije otpočeo u takvim uslovima. Sve dok je naš svet goreo u solarnim vetrovima i bio spaljivan unutrašnjom toplotom života nije bilo. Sterilan akvarijum je takav početak. Početnički početak bez dobrog razloga, višak našeg uplitanja, sigurno udaljavanje od željene ravnoteže. Naprotiv, akvarijum treba zasejati životom, nevidljivim stvorovima koji leže svuda oko nas pa i po odabranoj podlozi za dno, po kamenju i drvetu za dekoraciju, na listovima i stabljikama biljaka. To znači NE kiselinama, NE bazama, NE praškovima i NE solima. Voda je izvor života i u tom izvoru treba obaviti sve pripremne radnje.

I tako, mi svoju nesigurnost ovom prilikom možemo prepustiti u ruke strpljive prirode. A ona će obezbediti da, bez naše pomoći i stvarnog uvida u dešavanja, život u akvarijumu počne da se razvija. Na sreću, najčešće se ne počinje od one prvobitne "supe" u kojoj su, kako se tvrdi, stasali prvi oblici sposobni da svoje postojanje izmeste van domašaja srećnog slučaja. Akvarijum zapravo po pravilu kreće, kao i sve druge znatno mlađe "supe" ovog sveta, od smeše mikroba i njihove hrane (čak i akvarijum spaljen kiselinama, bazama, praškovima i solima). I zato kad "zavrtimo" vodu nalazimo se na vremenskom odstojanju od oko 3 milijarde godina. Tek nešto manje od toga je potrebno sačekati do pojave riba u ovoj analogiji. Ali znani rasponi u evoluciji mogli su biti i drugačiji da je naša planeta, recimo, usled susreta sa nekim meteorom ili drugim nebeskim telom krenula različitim putem od onog koji mi otkrivamo danas. Ili da su u drugačijem scenariju, vrlo primerenom akvarističkim prilikama, eoni tišine i zaludnih pokušaja bili naseljeni životom izvana. Svaki akvarijum je svet za sebe i samim tim svaki je i sazrevanje za sebe. Jedina izvesnost je činjenica da će vreme neumito dovesti do sređivanja odnosa u njemu. Vreme koje je uvek moguće popuniti čitanjem.
I odatle proizlazi i drugo poređenje, poređenje koevolucije akvarijuma i akvariste. Akvarista uglavnom dolazi sa prvim akvarijumom, dok strpljenje uglavnom dolazi kasnije, a ono odgovara evoluciji u glavi i stvarnom razumevanju onoga što se dešava i onoga što je potrebno...